Životna priča Josyce Meyer

Danas ću sa vama podeliti pet stvari, koje su me dovele do isceljenja. Podeliću s vama ove važne stvari koje sam naučila hodajući s Bogom. I dalje učim, i dalje radim na tome, još mnogo toga ću naučiti, ali sam primila isceljenje u životu, tako da danas uživam u životu. Iz svog iskustva znam da nema boljeg osećaja, od osećaja celine koju dobijemo kad se iscelimo i oprostimo.

Neverovatno je koliko povređenih ljudi ima, svakodnevno ih srećem. Mi smo jako dobri dok nosimo maske i pretvaramo se, ali Bog zna da su ljudi povređeni, a On želi da ih isceli. Želim da se ljudi osećaju voljeno od strane Boga, da znaju, da On brine o njihovim životima i da sve može da iscelil.

Još iz ranog detinjstva nosimo povrede, na osnovu kojih živimo i gledamo Boga.

Ja sam seksualno bila zlostavljana od strane mog oca. S njegove strane, postoji linija muškaraca s problemima. Odrstala sam u strahu. Moj otac je bio zahtevan, manipulativan i sebičan. S 18 godina sam otišla od kuće, misleći da ću tako rešiti svoje probleme, međutim, od onda je trebalo da prođe još mnogo godina, pre nego što sam doživela potpuno isceljenje.

Bila sam puna mržnje, kompleksa, strahova, ali je najveći problem stvarala činjenica da toga nisam bila svesna, nego sam probleme videla u drugima. I kao mlada hrišćanka, imajući samo religiozni odnos sa Bogom, ipak sam volela Boga, iako nisam znala da je život s Bogom drugačiji. Nisam shvatala da je Bogu stalo do mojih emocija, da želi da radi u mom telu, razumu. Nisam shvatala da moje reči reflektuju moje emocije. Mnogo sam morala da učim, pa sam tako godinama odlazila u crkvu ne poznajući Boga. Učila sam o doktrini, ali praktične strahe hrišćanstva i Boga i nisam praktikovala. Bila sam strašno frustrirana i nadala se da ima mnogo više od onog što me uče u crkvi. Nisam imala pobedu u životu. Isus nije umro da bi smo imali religiju, nego da bi smo imali duboku, živu vezu s Bogom kroz Njega, a to opet znači, da moramo znati ko smo u Hristu. Kad sretnemo Hrista, postajemo nova bića. Staro biće umire na krsu s Hristom, ali, mi moramo da verujemo u to, a onda da tako i živimo.

Kroz ovo moje putovanje sam mnogo naučila. Nije lako, moramo biti strpljivi. Najveću grešku pravimo kad nismo strpljivi, pa brzo odustanemo.

Kad se ljudi obrate očekuju da će sve postati novo u tom smislu da će sve nestati. No, na tome treba raditi, Bog želi da mu predajemo stvari, svesno.

Kad me je Bog zapravo dotakao, kad sam počela dublju vezu s Njim, dobila sam veću želju i glad za Njegovom Rečju. Bila sam zaista disciplinovana učenica Njegove Reči. Reč je najbitnija, jer je Reč naše ogledalo.

Jovan 14: 6

Jovan 8: 31, 32

Istina nije samo znanje Božije Reči, istina je prihvatanje odgovornosti za dela koja činimo. Mnogo ljudi ne prihvata tu odgovornost, stalno traže izgovore i krive druge. To je počelo još sa Evom. Ona je krivila đavola za svoj pogrešni izbor. Ja sam krivila oca, loš posao, loše ljude, supruga, sve. Baš sam bila teška. A onda, sećam se, kad mi je Duh Sveti otkrio istinu o meni,  bilo mi je teško da progutam takve infromacije. To je bio prvi korak ka isceljenlju. Treba iskreno i duboko pogledati u sebe, treba prestati kriviti druge za svoje propuste. Ja sam se stalno izgovarala lošim detinjstom, no Bog mi je rekao:“Znam da ti je bilo teško, ali nemoj da ti to bude izgovor da se ceo život tako ponašaš!“ Preuzela sam odgovornost za svoj život i svoja dela. Onda sam počela da vidim blagoslove.

Onda sam učila kako da razmišljam i kako da govorim, jer to mnogo utiče na moj život. Naravno i potpuno oproštenje. Godinama sam mrzela mog oca, bilo mi je teško da mu oprostim. I kad sam mu navodno oprostila, nisam htela ni da ga vidim, ali me je Bog naučio: povređeni povređuju! Neko je njega povredio, pa je on povređivao mene. Ako ga mrzim, ne donosi oproštenje nikome. Samo Bog je mogao da me promeni toliko da mu oprostim, i da se brinem za njega do kraja života. Moj se otac obratio pred kraj svog života, i znam da ću ga videti kad odem u nebo.

Učila sam o ljubavi, mnogo sam učila o tome. Bog me je naučio da je ljubav iskrenost a ne osuda. Celu godinu sam učila samo o ljubavi, izgovarala glasno da me Bog voli bezuzslovno, priznavala sam Boga, ispovedala Njegovu Reč glasno. Svaki dan. To je bitan proces obnovljenja razuma.

Isceljenje je proces, događa se u slojevima. Između ostalih slojeva, tu su i usta i reči koje izgovaram. Izgovarala sam mnogo gluposti u vezi mene same, ali nedavno me ponovo dotiče na tu temu. Znam da Bog pokušava da me nauči nove stvari. Svaki put kad otvorim usta znam da povećavam ili umanjujem snagu Njegovih blagoslova, jer mi svojim ustima izgovaramo blagoslov ili prokletsvo.

Izreke 18: 21

Ako zaista verujemo u Njegovu Reč, ponašamo se drugačije, zato kažem da je to putovanje.

Bilo je perioda u mom životu, kad sam osećala kao da tapkam u mestu, kao da se ništa ne događa, kao da je sve nekako zabetonirano. Isus se brine za svaki deo našeg bića. Sećam se da sam pet godina provela u osećaju da progresa nikako nema. U samom početku jako osciliramo. Mnogo se trudimo, đavo nas ometa, imamo dobre i loše dane. Nekad sam mislila da ću odustati, i da će uvek biti ovako.

I Korinćanima 3: 1 – 3

Zato sam morala da naučim kako da govorim i kako da se ponašam, da ne bih ostala na mleku. Naše telo stalno pokušava da nas poseduje, pa izgovaramo vrlo glupe stvari. Ljudi se naviknu na jedan oblik ponašanja, pa im je teško da to promene. Nema čarobnog štapića. Istina je, Bog isceljuje, ali sve ima svoj proces.

Jedno je bitno: nemojte nikad odustati. Svako od nas prolazi kroz ove procese, svi se nekad osećamo bolje, a nekad nam je teže. Đavo će nas uvek lagati, izmišljati hiljadu stvari protiv nas, a ono što je najbitnije je da učimo Božiju Reč, jer je Bog naš najbolji prijatelj, samim tim i Njegova Reč. Isto tako, nije poenta samo da je nabiflamo i gađamo druge Njegovom Rečju, nego da joj verujemo i onda kad nam nije jasno šta se zapravo događa. Ne radimo ono što osećamo, nego što znamo da je ispravno, jer naše emocije se često suprote Božijoj realnosti. Verujte, to sam i ja odlučila, jer je to ključ emotivnog isceljenja. David je stalno tražio od Boga da obnovi njegovu dušu, tako i mi. Mi smo emotivna bića, zato je potrebno da nas Bog isceli na emotivnom tj. duševnom nivou, kao i fizičkom. Ljudi koji su emotivno disfukcionalni pre svega imaju problem sa sobom i svojim emocijama, pa onda i s drugima.

II Korinćanima 5: 21

To ne znači da nikad nećemo grešiti, nego da nas je Bog tako postavio da imamo ispravan odnos s Njim. On nam daje milost i pravdu. Moramo znati da Bog nije neko ko sedi gore i jedva čeka da nas kazni.

Jevrejima 4: 14, 15

Zar ovo nije super? Kroz šta god da prolazimo, Bog razume i neće odustati od nas, ako mi ne odustanemo od Njega, zato je bitno da ne odustanemo, da učimo kako da govorimo ispravno, kako da mislimo, kako da se Njegovom Rečju branimo od napada, da naučimo kako da koristimo dar samokontrole kako bi naše emocije bile stabilne, naučimo kako da se molimo, da volimo Boga, sebe i druge ljude, kako bi smo mogli da mu služimo na isti način kako On služi nama. To je putovanje puno avantura.

Zašto isceljnje dolazi u paketu s boli?

Kad prolazimo kroz bol, učimo, ali je bitno ne ostati u boli, šta god da je u pitanju. Ljudi nas razočaravaju, ostavljaju, ponižavaju, ima mnogo boli u tome, ali, jedini put iz svega toga je Bog. Prvo je bitno da se suočimo s njom.

Recimo, ja sam se dugo plašila ljudi koji su slični mom ocu. Nisam smela s njima ni da pričam, a Bog mi je stalno dovodio takve ljude, plašili su mi. Bog je stalno morao da me suočava s takvim ljudima, kako bih naučila i krenula napred. Kad sam krenula napred, bolelo je, jer suočavanje nikad nije bezbolno, telo se uvek buni, ali, bez obzira na to, idemo u ispravnom pravcu, to je bitno, a bol prođe. Na koncu, sve to bude iza tebe.

Ne kažem da nikad nećemo grešiti, ali naučimo kako da preopoznamo te loše stvari, loše misli, izgovaramo gluposti, i onda tome stanemo na put.

Neka vas Gospod blagoslovi, neka vas potpuno isceli na svakom području vašeg života, nek vas vodi da nikad ne odustanete.

Prevela: Biljana Tasić Knežević