Šta je sve potrebno da se desi, da bi se čovek promenio?

Jeste nekad upitali sebe pitanje iz naslova?  Isus nije umro kako bi smo se mučili u svakodnevnom životu. Treba pitati sebe: imam li radost? Imam li mir? Da li uživam u životu? Da li imam dobar odnos s Bogom kroz Hrista? Jesam li frustrirana? Ako jesi, onda moraš mnogo da naučiš o Božijoj milosti, koju dobijamo besplatno. Bog kroz tebe/vas može da uradi mnogo toga, što sama od sebe ne bi mogla da uradiš ni za sto godina. Ili ćemo živeti po milosti ili po telu, trećeg nema. Mi imamo novi savez s Hristom, to je savez po milosti. Mi uradimo najbolje što možemo, Bog će uraditi ono što ne možemo. Ako ne uradimo svoj deo, Bog neće umesto nas raditi naš deo.

LIFE POINT:

Do what you cando and God will do what you can’t do. But DO what you can do!

Nije nas pozvao da se mučimo stalno. Jedan od razloga zašto se mučimo je taj, što pokušavamo da promenimo sebe bez Boga, to je jedan od većih projekata kojih se prihvatimo. To je najteži kurs koji ćemo ikad pohađati. Davnih sedamdesetih sam bila hrišćanka, koja je živela prazan život, ali, kad sam počela da slušam propovedi o promenama, koje su zaista bile pomazane, nisam shvatala težinu Božije Reči. Nisam shvatala da je Božija Reč kao ogledalo. Možemo hodati prljavi po ceo dan, ako se ne pogledamo u ogledalo, nećemo znati da li smo prljavi ili nismo, čak ako nam drugi i ukazuju na to.

Mislila sam da ljudi oko mene imaju puno problema, i da, ako bi se oni promenili, moj bi život bio bolji. Tako sam mislila dok se nisam pogledala u ogledalo, dok nisam shvatila da imam ozbiljne probleme koje moram da menjam. Nije bilo lako suočiti se, i nije se desilo preko noći.

Bila sam zlostavljana kao dete emotivno, fizički, verbalno. Moj otac je bio nasilan i bio je alkoholičar. Moja majka nije znala kako da se nosi s tim. Nakon 18 godina života, udala sam se za prvog koji me je hteo, s kojim sam patila još više, i koji me je ostavio zbog druge žene i nikad se više nije javio. Bila sam hrišćanka u to vreme, ali nisam ništa znala o Bogu. Nisam mogla da živim život koji sam htela, jer sam živela u bolu. Ono što sam slušala u crkvi mi nije pomagalo, jer sam se nakon službi često osećala gore nego ranije. Nije mi bilo potrebno da se osećam krivom još više nego pre. Bitno  je ići u crkvu, ali je bitno da je Bog tamo živ, bitno je da tamo rastemo i da se menjamo, ne da idemo zato što je red da se ide. Neka to bude živa crkva, neka bude zauzeta činjenicom da menja živote i glorifikuje Boga. Živa, živa crkva, mesto sreće, mesto gde se ljudi menjanju, mesto s kog vam je žao da odete. 
Išla sam u crkvu, ali ne onakvu kakva je meni u tom momentu bila potrebna. Možete li zamisliti kakva sam osoba bila tek nakon što me je prvi muškarac ostavio? Bila sam grozna, sebična, hladna. Predstavljala sam sebe kao jaku i nesalomivu a iznutra sam bila prestravljena i povređena. Bila sam manipulativna, kontrolisala sve, nikom nisam verovala, mislila da mi niko ne treba. Molila sam se da Bog nešto uradi u mom životu.

Bila sam trudna i prala auto ispred kuće mojih roditelja, a Dejv Mejer se pojavio ni od kud. Bio je u svom autu i molio se za ženu svog života. Imao je 27 godina, bio je obraćen i molio se da mu Bog da ženu kojoj može da pomogne, a Bog je odgovorio na njegovu molitvu. Dejv je pokušao da flertuje samnom pa je rekao:“Ej, kad opereš taj auto, hoćeš da opereš i moj?“ A ja sam mu rekla:“Ma znaš šta? Ako hoćeš čist auto, operi ga sam!“ Dejv je tog momenta znao da je to žena njegovog života. Ili je bio mentalno nestabilan ili je bio vođen Duhom Svetim, to je bila moja teorija. To je kao kad je Duh Sveti odveo Isusa u pustinju. Dejv je bio stabilan hrišćanin, a pojma nije imao šta ga čeka. Ja svojih problema nisam bila svesna, mislila sam da svi drugi imaju probleme, osim mene. Ljudi su se čudili momo ponašanju, a ja sam samo bila ono što jesam. Onda smo se uzeli, godinama išli u crkvu, učestvovala sam u radu i mislila sad će sve da bude super. Radila sam u crkvi nije pomoglo, Dejv je bio tamo među starešinama, nije pomoglo i tako u krug.

U februaru 1976. sam se molila i plakala Bogu da nešto uradi. Imala sam ja Duha Svetog u sebi, ali Duh Sveti nije imao mene! Tog dana sam mu se skroz predala, jer sam rekla da više ne mogu ovako. Tu je počelo moje putovanje s Bogom koje traje do danas. Kakav je to put bio? Ne mogu ni da vam opišem kakva sam osoba bila?! Grozno sebična, povredljiva, depresivna, čovek samnom nikad nije znao na čemu je! Ja sam imala tako dobru masku, niko nije mogao u crkvi da vidi kakva sam ja. Meni ljudi u crkvi teško mogu da impresioniraju, jer znam da svi imaju „Church face“  i taj crkveni govor, a onda odem kući i prava ja se pojavi. To nije Bogu ugodno, jer nikog mi ne možemo da prevarimo. Jednom sam bila ovakva, jednom onakva. I onda sam tog dana saznala da nemaju drugi probleme, nego da ja imam probleme, da mi je lice prekriveno prljavštino. Reč me je presvedočila, sve što sam čitala u Reči je bilo za mene: ako je bilo o molitvi, bilo je za mene, ako je bilo o stavu, bilo je za mene, ali nisam shvatala razliku između toga da me Bog presvedoči i šta je prokletstvo. Nisam imala pravi odnos sa Bogom, nego sam sve osećala kao krivicu i proklestvo. Uvek sam ja imala plan kako ću da se menjam, ne shvatajući da ja to ne mogu sama. Pokušavala sam sama da se menjam, pokušala sam da budem slatka i fina, dobra, da budem sva pozitivna i da trepćem kao fine žene.

I znate šta? Pre nego što nastavimo trebamo naučiti nešto i o sebi. Postoje četiri tipa temperamenata: sangvinik, kolerik, melanholik, flegmatik. Nikad nismo samo jedan od njih, uvek smo mešavina dva, ali je jedan uvek dominantniji. Znate li koji je vaš temperament? Ja sam kolerik. Ujutru sam sva mračna i mrzim ceo svet, ne želim zvukove, pitanja. Ništa. Hoću moju kafu u nadi da ću se danas pristojno ponašati! Udata sam za flegmatika! Ludnica! On se teško iznervira, uvek je kul, stabilan. Koji god da sam problem imala za sve ove godine braka, odgovor je bio:“Predaj svoj teret Bogu!“  Dejv je uvek u svom elementu, a ja odskačem. Melanholici su skloni perfekcionizmu, uredni, spori. Ako se pitate koji su problemi, zapitajte se koji su tipovi temperamenata vaše porodice. Ja sam jak kolerik, u ono vreme povređen, udala sam se za flegmatika koji ima dovoljno kolerika u sebi da mi uvek kaže šta da uradim. To su sitnice: kako da izađem iz kade da ne padnem, ili kako da držim šolju.

Imam četvoro dece: jedno je kolerik ( stalno smo se svađali ), naročito dok nisam shvatila o čemu se radi. Od momenta kad se rodio, do danas, pokušavao je da me kontroliše. On je najstariji, zove se Dejvid, i veći deo vremena smo se svađali. Znate, mi treba da volimo svoju decu, ali ja nekad nisam mogla da ga podnesem. Nekad ni pet minuta nismo mogli da razgovaramo a da se ne posvađamo. Nisam imala pojma zašto ga nisam volela nekad, a to je zato što nisam volela sebe a on je bio kao ja. Mlađi sin je sangvinik – kolerik, to su veseli ljudi. On u svemu uživa, to je takav tip ljudi, dok ja, ako nešto i radim, moram da nateram sebe da uživam u tome. On je uvek veseo, vrlo nedisciplinovan, oko svega je zezao. Stavim ga u ćošak da ga kaznim, on se zabavlja  tapetama. Ludela sam od toga. Oteram ga da pomete terase, on pleše s metlom. Starija ćerka je flegmatik,  jako mi je išla na živce. Bila je jako neuredna, sve je sejala po kući, i ako si hteo da nađeš Lori, samo si trebao da pratiš nered. Danas, ona ima dete koje je pljunuto ona! ( Veliki aplauz ). Ima pravde J. Odrasla je, promenila se. Mlađa ćerka je melanholik, sve planira, a ako nije kako je planirala, onda teško nama. Ali Bože, tako smo različiti. Nazovem Loru, s njom se očas posla dogovorim, njoj je sve jedno gde jedemo, šta jedemo dok smo zajedno, a ja? Moram da znam gde jedem, šta jedem, gde sedim.

I sad, sve sam ih ja rodila, s istim čovekom, a svi su totalno različiti. Volela bih da sam imala nekog kad sam imala trideset godina, da mi kaže sve ovo. Taj deo života sam provela pokušavajući da promenim sebe ili moje ukućane. Ružno je to jer ljudi ne mogu da promene ljude. LJUDI NE MOGU DA PROMENE LJUDE! Naravno, moramo vaspitavati decu, učiti ih i voditi računa o njima. Možda imate dete koje je jako pametno, ali nije u stanju da uradi domaći ako mu ne visite nad glavom? Ili ne zna gde su mu ključevi? Vežbanka? Bojanka?

Poslušajte me: moja ćerka ima četvoro dece, ostali po dvoje dece. Meni je nekad smešno da ih gledam koliko su različiti, ali slušajte: nemojte brinuti, oni će biti na dobrom putu. Molite se i verujte Bogu, ne izluđujte sebe i ne pokušavajte da menjate nešto što ne može da se promeni,nego se molite, molite, molite, molite. To je odgovor na sve, pored klasičnog vaspitanja.

Uradite ono što je do vas, a Bog će uraditi ono što vi ne možete. I molite se. I verujte mu.

Prevela: Biljana Tasić Knežević