Prepoznavanje Božijeg glasa – II
Gost programa: Jentezen Franklin Svako od nas pred sobom ima izbore, koji nisu uvek sasvim jasni: koji je pravi? Ono što je nama potrebno je Božije vodstvo. Juče smo pričali o tome kako nekad moramo biti strpljivi na nešto i čekati potvrdu od Boga. Spomenula sam neke situacije iz svog života, pa sam čekala dok nisam bila potpuno sigurna. No, ima i drugih primera kad su se stvari događale brzo, zato ne kažem da je uvek ispravno čekati sto godina, niti ići suviše brzo. - Dženstin: U starom zavetu su se izraelci pomerali zajedno sa oblakom. Tako je nekako i danas, Bog nam se objavljuje kroz Duha Svetog, kad nas pomeri i pokaže da nešto moramo uraditi. - Džojs: Suprug i ja se jako razlikujemo. On je neko ko oprezno čeka na Boga, a ja već imam rešenje dok još ni rečenicu nije zavšrio. Ja sam često mislila da on zaostaje za Bogom, a ja sam trčala ispred Boga. Kad smo počinjali službu, Bog se Dejvu objavio a ne meni. Interesantno je kako je Bog radio sa Dejvom. Svakodnevno mu pokazivao kako su ljudi ranjeni i kako im treba pomić. Često je morao da zaustavi auto i isplače se, koliko je ga je Duh Sveti doticao. Bog je to morao da kaže Dejvu, jer je Dejv neko ko rado čeka, jer je strpljiv i strpljivo ispunjava zadatak koji je pred njim. Tako mi je Dejv sve to izložio, sve je tako počelo, s tim oblakom. Ne možemo Boga staviti u kutiju i govoriti kako uvek isto radi. - Dženstin: Oni koji koji veruju da je Bog nešto obećao, ne moraju da ga vuku za r ukav, ne moraju da ga požuruju. On ima svoje vreme, nemojte udarati nogom u vrata, nego čekajte na Gospoda. Juče smo pričali o Pavlu i o tome kako je Njegov Duh bio pomeren, a Bog će onda tako i naš Duh pomeriti. - Džojs: i vrata počinju da se otvaraju, jer ako jedna zatvori, otvori druga. Zato se uvek molim da Bog otvori prava vrata. Sećam se da sam na početku službe imala vatru za propovedanjem, tako sam svima slala svoj CV da se pretdstavim i da hoću da propovedam, jer sam imala poziv. Danas mi je smešno kako sam bila glupava da tako požurujem Boga, jer nije bilo pravo vreme. - Dženstin: Dugo sam imao pritisak od ljudi iz crkve da gradimo novu crkvu, ali ja nisam imao mir. No, jednog dana sam se probudio i imao sam mir u sebi, znao sam da će Gospod brzo dati finansije i više nisam brinuo, nego sam započeo. Možda su drugi pre mene imali tu viziju, ali sam morao da čekam na pravo vreme. - Džojs: Moramo biti pažljivi kad koristimo reč „neprijatelj“ da bi opravdali ono što radimo. Zadužuju se, optužuju đavola za dugove, a u stvari nisu bili u stanju da čekaju na Boga. Verujem da moramo biti jako pažljivi dok nalazimo načine da ispunimo ono što mi želimo, dok ne postoji ni jedan jasan znak od Boga da to treba da se desi. Jednom sam, kao i obično, forsirala nešto, i onda sam u jednom momentu imala utisak da se Bog nadvio iz neba i rekao:“Džojs, ono što si počela u telu, u telu ćeš i završiti!“ Ono što mi počnemo u telu, svojom snagom, Bog nema dužnost da završi kad zabrljamo. Ne treba odustajati lako, ali kažem da moramo biti sigurni da je to nešto od Njega ne od nas! - Dženstin: Kad god čujemo od Boga, on spremi blagoslov i vodi nas s nivoa na nivo. - Džojs: Moj suprug je bio i ostao neko ko ume da čeka, a mene je to uvek nerviralo. I mi smo trebali da kupimo novu zgradu. Ja sam, naaaravno, htela ovu zgradu, onu zgradu, ona je bila zgodna, ova je bila još bolja, a Dejv je stalno ponavljao kako trebamo sakupljati novac i čekati na Boga. Da smo uradili kako sam ja zamislila, morali bi smo da pozajmljujemo novac ( mada, ne kažem da je to uvek pogrešno ), ali, mi smo čekali sto godina i onda se desila zgrada zbog koje nema pritiska i dugova, jer smo imali dovoljno novca da to sebi priuštimo. Kad čekamo, izbegavamo pritisak koji se kasnije gomila. - Dženstin: U Delima 17: 26 kaže da je Bog postavio granice, i da za svakog od nas ima pravo mesto i pravi način. Moramo znati da smo na pravom mestu, naročito kad pravimo velike korake u životu. - Džojs: Moramo paziti na sve oko nas, tj. na znakove koje nam Bog daje. Šta je sa okolnostima? Ne možemo da ih promenimo i stalno nam govore da ne gledamo na njih, da ne obraćamo pažnju na to što se dešava, ali često se kroz sve to frustriramo i gubimo svoj mir.Naučila sam da ne možemo uvek ignorisati situaciju jer iz toga učimo. - Dženstin: Ako trošiš više nego imaš, okolnosti vrište da se središ. Dok podižem svoju decu zajedno sa suprugom, posmatrajući decu, naučio sam mnogo o njima. Tako sam posmatrajući situacije shvatio da iz njih mogu mnogo da naučim. Moramo ići dalje, a jedan od načina na koji nam Gospod govori je mir. - Džojs: ja imam dve ćerke. Obe su htele da školuju decu od kuće. Jedna je posle prvog dana rekla da će poludeti od toga, a druga je rekla da će nastaviti s tim. Jedna je prestala a druga, sve to smatra milošću je nastavila, jer joj je dao sposobnost da radi nešto za svoju porodicu na taj način. To je milost, kad nas Gospod osposobi da nešto radimo s lakoćom. Isus kaže da je njegov „jaram“ lak“! Moramo naučiti da ne moramo biti u stanju da radimo sve što i drugi. - Dženstin: Da ja moram da putujem tako kao ti, verovatno ne bih dugo izdržao. To je tvoj poziv, takav je, a meni je Gospod dao drugu milost, jer sam takav da volim da budem vezan za jedno mesto,pa mi je dao službu pastira u čemu vrlo uživam. - Džojs: Kad sam došla u situaciju da više ne mogu da radim u službi, jer sam bila toliko zauzeta da nisam imala vremena za sebe, pojavio se moj sin, na kog uopšte nisam računala, preuzeo je mnogo obaveza i od onda mogu da dišem. U to vreme sam se stalno žalila, stalno i na sve. Ako se i vama to dešava, zapitajte se da li trebate nastaviti s tim što radite? - Dženstin: Često kažem „ne“ na neke pozive, jer jednostavno znam da nisam hobotnica i da ne mogu sve postići. Ako mi nešto uništava život, nije od Boga. - Džojs: Mi ne moramo biti kao drugi, Bog za svakog od nas ima različit plan. Ne morami biti isti. Nekad smo tako nesigurni, da umesto u Boga, gledamo u druge, tako nam drugi diktiraju ko smo mi i šta radimo, umesto Boga. U tim situacijama moramo imati volju da se menjamo, jer to nije lako. Naviknemo se da budemo neko drugi i da ovisimo o nečijim komentarima. Dejv i ja smo želeli promene u svojoj službi, promenili smo način oblačenja, razmišljanja, jer smo u jednom momentu videli da stvari stoje. Znali smo da promene moraju doći. - Dženstin: E to je od Gospoda. Gospod otvara vrata za vašu službu, ali želi da menja i živote mladih ljudi, ne samo starijih, a da bi smo se približili mlađim ljudima, moramo se menjati. Mladima trebaju duhovne mame i tate. - Džojs: Nije mi padalo na pamet da nosim farmerice na propovedima. To mi je bolo grozno, čak sam sudila one koji se tako oblače. Onda sam rekla sebi:“Džojs sestro, prestani da živiš u svojoj maloj, skučenoj kutiji, gledaj malo oko sebe!“ Time što sam promenila takve stavove, krute i sebične, Bog je otvorio vrata za mnogo blagoslova. Brinula sam za stariju populaciju, ali, ako ta starija populacija voli Gospoda i svesna je potrebe da se brinemo za mlade, neće im smetati par farmerica! I neće više gledati život kroz špijunku. Ja ne volim promene. Kad mi je sin rekao da mi trebaju promene, rekla sam da neću jer ne volim, a on je rekao:“Izvini, mislio sam da te Bog pozvao da služiš drugima, a ne sebi!“ Prevela: Biljana Tasić Knežević
