Osuđivanje

Danas ćemo pričati o problemu koji nas sapliće gotovo svakodnevno – osuda. Što je problematično osuđivati druge? I kako to utiče na naš život?

Osuđivanje – svi s tim imaju problem, naročito oni koji imaju tendenciju da budu legalistični, to nekako ide ruku pod ruku. Dešavalo mi se, recimo, kod predbračnog savetovanja: preda mnom sede dve osobe, jedna je „čista“, neokaljana, disciplinovana, druga s drugačijom prošlošću, nedisciplinovana. Ovo je dobar spoj, jer ova „sveta“ osoba mora da napravi korake ka ovoj „nesvetoj“ osobi u prihvatanju različitosti. Neko je više onakav, neko više ovakav. Neko više voli umetnost, neko manje, u svakom slučaju – razlike su dobre. U religioznosti je sve drugačije, jer dobre stvari se oviju tom religioznošću pa se dešava osuđivanje. A to samo znači: ja sam takva, gledam te samo kroz svoju prizmu.

Jedan od najvećih ključeva da prestanem da budem osuđivač, je da shvatim i prihvatim da smo svi drugačiji, svako od nas ima svoj  temperament pa shodno tome i funkcioniše, a Bog nas stavlja u kontakt s ljudima koji imaju ono što mi nemamo, kako bismo se nadopunjavali. No, sve dok nemamo poniznosti, dok ne shvatimo da nije ispravno samo ono što mi mislimio po principu: ja to tako vidim, meni je to bez veze, meni je to čudno, nećemo moći da uživamo u životu i drugim ljudima. Takvi ljudi očekuju da im se drugi prilagode. Takvi ljudi očekuju da se i duhovno ponašamo kao oni, zato je bitno da se ne poredimo. Svako od nas ima svoj način komunikacije s Bogom i s drugima, to je pitanje ličnih afiniteta. Isus je imao 12 učenika, 12 različitih ljudi, ali ih je Bog sve koristio.

Ljudi često kažu: pa takva sam. To je moja ličnost. Da, to je tačno, ali ako ti nisi srećna takva kakva jesi, znači da moraš da se menjaš. To znači da si na putu do svojih ciljeva negde izgubila ili korumpirala deo sebe, zato treba da se menjaš. Osim toga, mi smo skloni da sebe izgovaramo na taj način ali zato nemamo razumeevanja za druge koji su „takvi kakvi su“! To stvara probleme. Osim toga, često se u tome služimo Božijom Rečju, pa tako s visine gledamo na druge ljude, a niko nije bolji od onog drugog. Isus se često obraćao religioznim ljudim i govorio im kako prazno žive, uzaludno trošeći vreme na osuđivanje onih koji se ne mole satima i ne pridržavaju se svega.

Matej 23

Ovde piše kako se Isus osećao prema farisejima. To što volim ljude, ne znači da neću videti gde ti ljudi greše, jer što više znamo Božiju Reč sve više prepoznajemo greh, ali, to nam ne daje za pravo da osuđujemo, nego da volimo. Kako onda ne osuđivati?

Isus to lepo kaže:“Nemojte vaditi trun iz oka svog brata, dok ne vidite balvan u svom oku!“ Drugim rečima, pre nego što zakopate po oku svog brata, potražite taj trun – balvan i u sebi. Ono što nas nervira u drugima je reflekcija onoga što želimo, što nam treba a nemamo ili onoga što nas nervira kod nas samih. Kad god se pojavi osuda, znajte da toga što osuđujemo ima i u nama. Umesto što osuđujemo, takvoj osobi treba pomoći.

Rasuđivanje i osuđivanje se mnogo razlikuje, jer mi smo pozvani da rasuđujemo, da znamo razliku između dobra i zla, šta je greh, šta nije, ali rasuđivanje ne poziva na osudu, nego na pomoć!

Da se razumemo: moramo biti izbalansirani. Ja sam išla u krajnost: toliko nisam želela da osuđujem, da više nisam imala mišljenje ni o čemu. I to je pogrešno. Stav, mišljenje ne znače odmah osudu. Ako nemamo stav i mišljenje, nemate onda ni ljubavi, jer bez stavova i mišljenja, možete vrlo lako da upadnete u greh.

Znači: sasvim je uredu i na mestu da imamo mišljenje o nečemu, stav. Uredu je da se s nečim ne slažemo, jer mi, poznajući Božiju Reč postajemo osetljivi na greh, to nas same drži podalje od greha, ipak, sve nam to ne daje dozvolu za osudu.

Nemam prava da sudim nevernicima! Oni se nisu pretplatili na naš način života. Žive kako umeju i znaju, kako se najbolje snalaze, zato mi NEMAMO prava da ih osuđujemo, jer mi ZNAMO BOLJE! Nama je Božija Reč standard, po tome živimo. Isus nam je ostavio Novi Zavet, u kom jako često govori da mi, hrišćani, moramo živeti jedinstveno, da moramo stisnuti redove, brinuti jedni o drugima, pokazivati ljubav i brigu, naravno, na pozitivan, ne kritičarski način. Mi ljudi smo skloni ekstremnim odlukama: ili se mešamo u sve i svačije poslove, ili se ponašamo kao da nas se ništa ne tiče, a ni jedno, ni drugo, nisu uredu. Istina je, da smo svi deo Hristovog tela, i ne mogu da ignorišem ako me boli ruka. Ako boli nogu, stomak ne kaže:“To me se ne tiče!“ To je glupo razmišljanje. Suočiti nekog s problmemom, u ljubav i strpljenju, može čak da bude i neprijatno, ali se takva osoba sigurno neće osećati osuđenom. Teško je pronaći taj balans.

Što bi se ljutili na ljude koji ne znaju za Hrista? Nehrišćani osećaju odbačenje od hrišćana, ili oni koji su otpali od Hrista.

Počinje se sa služenjem. Kad služite tim ljudima, dajete im dobar primer, oni ne mogu biti ljuti na vas kad izgovorite neku istinu jer želite da im pomognete, ali, ako sedite skrštenih ruku i kritikujete, naravno da rezultata naće biti. Novozavetni hrišćani nisu sedeli i sudili, nego su izlazili među nehrišćane služili im, brinuli se za gladne i ostavljene. Ono što današnji hrišćani često rade je da se okupe kako bi osuđivali „te tamo napolju“ ili otpale. Zato se današnje društvo ismeva hrišćanima. To što se družimo s nehrišćanima s ciljem da im pomognemo,, ne znači da smo kao oni. S kim se Isus družio? S takozvanim „društvenim otpadom“ onog vremena. On nije mazio i podržavao njihov greh, ali ih je voleo bezuslovno i svedočio im.

Isus je plakao nad nevernicima, nije ih osuđivao. Kad je ona žena prevarila muža, nije rekao: jao, jadna ti! Rekao je:“Idi i ne greši više!“ Crkva treba da se moli da budemo osetljivi na greh. Moramo prestati da odbacujemo ljude, čineći da se osećaju poniženo i osuđeno. Mi se kao crkva mnogo pazimo nehrišćana, živimo u hrišćanskim balončićima i super nam je. Treba se pružiti prema nehrišćanima i onima koji su u potrebi.

Upoznajte se s ljudima, jer što ih više upoznajete, manje ćete se ljutiti na njih. Kako se možete ljutiti na nekog ko je imao težak život i nije znao za bolje? Uostalom, da si ti odrastala na mestu te osobe i prošla sve to što je ta osoba prošla, i ti bi bila isto takva kakva je ta osoba danas. Ljubav, na prvom mestu.

Ili sve osuđujemo ili uopšte nemamo svoje mišljenje. Treba nam Biblijski balans. Biblijski balans se postiže tako što ne osuđujemo, nego volimo. Ako volim nekog, ne mogu da ga osuđujemo.

Recimo, neko uradi neki greh – preljubu. Ta osoba je uradila telesni greh, ali, ako ja osuđujem tu osobu, uradila sam duhovni greh tj. zgrešila sam Duhu. Ako ne osuđujem, ne znači da taj greh ne vidim i da ga podržavam, nego ne osuđujem osobu i njeno srce. Bog poznaje srce te osobe i želi da joj pomogne, ne da je odmah baci u pakao. Moramo znati šta se krije iza paravana. Kad saznamo šta se valja iza brda, bolje možemo pomoći osobi koja je u grehu.

Nije lako adresirati greh u nečijem životu, a što više voliš osobu, teže je suočiti se. Konfrontacija je bitna, a većina ljudi od toga beži, vrlo kukavički ili pak teži tome da se svađa. Ni jedno ni drugo nije dobro, jer Bog kaže da govorimo istinu u ljubavi. Ako nema ljubavi... to onda više nije istina. Ako nekog treba da suočim, verujem da radi nešto pogrešno, prvo se molim za to i želim da budem sigurna da je to od Boga a ne od mene, znači molim se da Bog pripremi nečije srce, jer niko ne voli da sluša o svojim greškama jer se mogu osetiti odbačenim.

Nije poenta da osoba počne da živi kao ja, nego da je prepustimo Bogu ali da budemo tu, pri ruci, da pomognemo toj osobi ako joj je potrebna pomoć. Ne mogu da stojim na vr' brda i gledam s visine.

Pre nego se suočimo s nekim, moramo biti pripremljeni na to, kao i ta osoba. Odbijanje suočavanja je podjednako loše kao osuda. To je suprotno ljubavi i poručuje:“Brate, snađi se kako umeš i znaš. Niko te nije terao!“

Moramo naučiti kako da osudimo greh ali ne i grešnika. Mnogi ljudi žive u grehu ni ne znajući da čine greh. Prosto nisu svesni. Ja nisam bila svesna da imam problem, mislila sam da svi drugi imaju problem. Trebalo mi je suočenje, nije uvek bilo lako, ali sam mnogo naučila. Duh Sveti je Duh istine, zato moramo dobro da ga upoznamo, kako bismo znali kad je vreme da ćutimo, a kad je došlo vreme da progovorimo. Kad je vreme da guram napred i kad znam da će biti turbulencija, i vreme kad stanem iako bih nastavila dalje.

To što ja nešto radim, a neko drugi ne radi, ne znači ni da sam ja u pravu, niti da je ta osoba nešto pogrešila. Božija Reč je naše ogledalo, sito kroz kroje prosejemo svoje dela i život. Svi smo različiti, ali je Božija Reč univerzalna. Bog nas vodi na različite načine, za svakog od nas ima po nešto, ukoliko dopustimo Bogu da radi svoj deo, dok mi volimo jedni drugi i bivamo poslušni Njemu.

Kad me nešto kod nekog nervira, šta god da je u pitanju, prvo odem pred ogledalo i zapitam se:“Kakve to veze ima sa mnom? Zašto to mene nervira?“ Kad je od Boga, ne nervira nas, nego smo tog momenta svesni da je to nešto greh i da tu osobu treba voleti, a ne osuđivati.

Bog govori Hrišćanima da nam je potrebna ljubavna revolucija, više od toga da se grljakamo po crkvama i posle idemo na ručak s nekim i ogovaramo druge. Služenje je ključna reč.

Prevela: Biljana Tasić Knežević