Budite stabilni – I

Da li si često frustrirana, nervozna i pogrešno shvaćena? Ako je tako, verovatno se previše oslanjaš na svoje emocije.

Danas razgovaramo o stabilnom čoveku, neko na koga se može računati, da ne idemo gore – dole svako malo. Ne. Stabilnost da, čak i onda kad su okolnosti loše, ostajemo stabilni na našoj steni.

Prvo, želimo da budemo odani Bogu i da budemo stabilni u Njemu. Mnogi ljudi su sposobni, veruju u svoj poziv ali ipak, Bog ne može da ih pusti, da ih otpusti u tim njihovim darovima jer nemaju stabilnost. Što smo stabilniji, to nas Bog više može koristiti, jer nema bojazni da ćemo pasti u tome u čemu smo.

Pre 30 godina i više sam imala isti ovaj dar da propovedam, da razumem, da poučim. I ma koliko sam ja htela da se bavim ovim čime se danas bavim, nisam mogla, jer Bog nije otvarao vrata. Zašto? Zato što sam bila nestabilna, promenljiva, sebična, emotivna. Nisam bila duhovno zrela za ovaj poziv.

Onolikom broju ljudi kojima možete pomoći, istom broju možete i da donesete povrede. Bitno je da budemo stabilni pred svojom decom. Ne treba im da vas gledaju kako ste neiskreni, kako se ne držite svoje reči, kako se nečemu posvetite pa odustanete, kako lažete i sebi i njih. Deca sve vide, sve osete. Deca znaju kad ste emotivni i kad to niste. Ne, ne možemo biti savršeni pred svojom decom, ali možemo biti stabilni. Mi kontrolišemo emocije, ne kontrolišu emocije nas i ne samo zbog drugih, već najpre zbog nas samih. Ja sebe nisam poznavala. Nikad nisam znala kako ću idućeg momenta reagovati, jer su okolnosti kontrolisale moj život i moje ponašanje. To je bio tako mizeran način života. Ljudi nisu želeli da budu samnom, da se druže sa mnom.

Moj otac je bio takav. To sam gledala celo detinjstvo. Ja s njim nikad nisam znala na čemu sam. Jednog smo se momenta smejali, već drugog me je tukao. Živela sam u konstantnom strahu. Moja je majka živela u strahu. Zato sam srećna što sam udata za stabilnog čoveka. Od momenta kad sam se udala za Dejva do dana današnjeg, najviše od svega cenim stabilnost. On me je naučio da cenim stabilnost. Čovek je stvarno kao stena. Sećam se tih starih dana, tih prvih dana našeg braka koji su bili nestabilni. Dok se vraćao kući s posla, razmišljao je o tome kakva ću ga dočekati.

Prvi korak ka promeni takvog ponašanja je da prestanemo da se izgovaramo, da prestanemo da tražimo izgovore za to grozno ponašanje: ti ne znaš kako je meni, mene su uvek odbacivali, ja nemam ono što želim da imam, nemam ništa što želim, ne znaš s čime se ja nosim, ne mogu da kontrolišem sebe. Da li shvatate koliko je bitno biti stabilna osoba? Da li to možete da prihvatite!? Neki žele da se popnu na novi nivo, a to se neće desiti dok ne budu stabilni, jer na svakom niviou, novom, čeka nas đavo. Bog želi da pazimo šta mislimo, šta izgovaramo, kako se ponašamo. Želi da budemo osobe na koje se može osloniti, tako da možemo kontrolisati naše emocije.

Mi smo u duhovnom ratu. Imamo neprijatelja, zove se sotona, i svaki dan, na milion različitih načina, se bori protiv nas, on uništava, donosi nam probleme pokušavajući da nas potpuno oslabi, manipuliše nas, optužuje. Pokušaće da nas iskoristi da opanjkavamo braću i sestre. Nikad neće prestati da nas napada. Mi smo već na poziciji pobednika: Isus živi u nama, živimo u svetlu, samo ne znamo da ih koristimo jer nismo disciplinovani, jer se ne trudimo da živimo stabilno kontrolišiću svoje emocije, razum, usta. Emocije, njih najpre!

Nekad tako lepo započnemo dan, a ostatak dana je kompletno srušen jer smo se emotivno potresli. Ne mora tako da bude. Možemo da budemo stabilni! Znate, bitno je držati se svoje reči. Ako nešto kažete da ćete uraditi, uradite to, jer je to časno. Najbitnije je da ne radimo stvari stihijski i pod emocijama. Mi smo u ratu, a pobediće samo stabilni.

Izreke  25: 28

U starom zavetu su svi gradovi imali zidove. Ako nismo vlasnici emocija, ako ne vladamo sobom kad i kako hoćemo, onda smo kao grad koji nema zidove oko sebe, što znači da smo otvoreni đavolu. Zašto mislimo da ako se osećamo na jedan način moramo tako i da se ponašamo? Ne moramo! Kad su moja deca bila tinejdžeri, najviše od svega me je nervirao nered. U stvari, ja sam bila ona koja je bila u neredu. Kuća manje više. Sve je moglo da me iznervira, ma najmanja sitnica. Dernjala sam se za svaku sitnicu, pa sam onda plakala i sažaljevala sebe što sam tako reagovala, a onda mi je Bog pokazao da mogu da kontrolišem svoje emocije ako to želim, ako sam motivisana. Dao mi je taj primer s pastirom koji nam je zvonio na vrata dok sam se ja derala. U mili sekundi sam bila slatka i fina i više se nisam dernjala, govorila sam: slava Bogu.

Ako možemo da se kontrolišemo kad nam je na vratimo neko koga želimo impresioniramo, možemo da se kontrolišemo i kod kuće, iza zatvorenih vrata. U stvari, mnogo je bitnije ovo iza zatvorenih vrata, nego ono prvo. Ti ljudi žive s nama, moramo da ih cenimo i poštujemo.

Filipljanima 1: 28 - 29

Dve sile nas posmatraju: Bog i đavo. Kad se okolnosti dese, pravimo izbor: bićemo emotivni ili ćemo ostati stabilni. Ako ostanemo mirni, kaže Reč, đavo zna da su mu dani odbrojani. On će sve uraditi, srediće da se nešto desi, ali vi birate kako ćete se ponašati. Ako ostanete stabilni, rušimo đavola, a Bog vidi da smo stabilni i da mu verujemo. To mu je znak da smo zreli i da nas može promovisati.

Ček, ček, ček: patnja? O tome ljudi ne žele da čuju! Znam, ko želi da pati? Evo poente: ako ostanete stabilni dok čekate da vas Bog osloboditi, vaše će telo patiti, jer u nama uvek postoji deo koji želi nešto da poduzme, da kaže nešto, da ima taj emotivni udar, želimo da ljudi znaju da to nećemo „trepeti“, ali, ako to dopustimo, da nas telo vodi, Bog će sačekati da optričimo taj krug, pa ćemo na lekciju iz početka. Mi nemamo samo privilegiju da upoznamo Hrista, nego da i malo pretrpimo dok čekamo na Njegovo oslobađanje. Teška nas vremena podstiču da rastemo. Dok čekamo – rastemo. Svaki dan po malo. Ne rastemo u miru, rastemo u teškoćama.

Imamo pozitivne i negativne emocije. Emocije nas uzbude, podignu ili spuste. Bukvalno možemo osetiti emocije od dole prema gore... e sad, nekad iza tih emocija ide i nevolja. Možete naučiti da prepoznajete te emocije i da ih vratite tamo gde im je mesto. Nećete prestati da osećate, nego nećete reagovati po tim emocijama.

Bes, ljutnja je izuzetno jaka i najdominantnija emocija. Jaka, negativna emocija, a mislim da tokom sedmice imamo bar 50 šansi da budemo besni. Uzbuđenje, to svi volimo, to je pozitina emicija, ali, ekstremno uzbuđenje nas može gurnuti na područje s kog donosimo loše odluke, jer smo mnogo uzbuđeni, ali, kad to uzbuđenje prođe, a prođe, vidimo gde smo pogrešili. Pre dve sedmice sam se baš uzbudila zbog nečeg, i počela sam, na žalost, da donosim odluke o nečemu jako bitnom ( htela sam nekom da pomognem ), i iako je to pozitivna situacija i to je dobro, donela sam pogrešne odluke. Volim da pomažem, volim da vidim sreću na licima ljudi kad ih blagoslovimo, volim da me Bog koristi na tom području, naročito zato št osam dugo živela siromašno i jadno. Uglavnom ,bila sam uzbuđena, super, sve sređivala i na kraju: nisam se odmorila, tako sam se uzbudila da sam uveče bila pod adrenalinom nekoliko večeri nakon toga, da nisam mogla da spavam, bila sam iscrpljena, jer meni 5-6 sati sna nije dovoljno. Bog nas pokriva kad radimo stvari po Njegovoj volji, ne pokriva nas kad radimo gluposti. Znam da moram da spavam, vežbam, pijem dosta vode, i znam da moram da pazim na sebe:

I Pertrova 5: 8

Kad smo van balansa, čak i kad radimo dobru stvar, kad to nešto radimo preko svake mere emotivno, to nas može uvaliti u nevolje. Znači i te „pozitivne“ a vrlo intenzivne emocije mogu da nas spucaju tako da ne bude dobro. Ako je Petar, tako emotivan mogao da se promeni, možemo i mi! Zar ne?

Danas je dan kad donosimo bitnu odluku: biću stabilna osoba, osoba na koju se može osloniti i Bog i čovek. Neće me voditi emocije, ja ću voditi njih.

Matej 16: 13 – 17

Petar je tog momenta pričao iz srca. Verovao je Hristu.

Matej 16: 18

Isus je stena a mi kao vernici postajemo delovi te stene. Ovde je tako jaka poruka: Petru je otkriveno ko je Isus, a pošto je to shvatio, biće stabilan, neće biti lako potrešen. Tako je i sa nama. Kad mu verujemo, kad znamo svim srcem, možemo ostati jaki kao stene jer znamo da Bog sve vodi. No, kao Petar možemo da budemo super jaki u jednom momentu, a da se sutra odreknemo Hrista, kad je najteže. Da, dese se takve situacije kad imamo priliku da se odreknemo Hrista. Ako ostanemo stabilni, niko nam ništa ne može. Bog nam daje autoritet: što vi zatvorite, biće zatvoreno, što vi otvorite, biće otvoreno, zato je bitno da obujemo cipele mira. Ako nemate mira, nemate snagu. Amen?!

Prevela: Biljana Tasić Knežević