Nemoj da vređaš

Mnogi od nas se više fokusiraju na svoje emocije koje izazivaju drugi u njima, nego na samog Boga. Jako je bitno da naučimo da se slažemo: da ne budemo stalno ljuti, povređeni i lošeg raspoloženja. Ako ćemo pravo, svake nedelje se bar jednom možemo uvrediti, ali mi ne moramo da se uvredimo ako ne želimo!

I Korinćanima 3: 3

Iako su Korinćani imali darove, bili su nezreli. Pavle ovde kaže da nije mogao da im da čvršću hranu, jer su bili nezreli. Svađali su se, stalno se vređali i ponašali se kao deca, kao da se nisu promenili pod Hristom. Pavle kaže da je znak duhovne zrelosti mogućnost da se slažemo sa drugima, a znak duhovne nezrelosti je: lako vređanje, emotivnost, preosetljivost, nemogućnost da se slažemo sa ljudima. Jer, kad bi smo naučili da se nosimo sa sobom, mogli bi i sa drugima. Kad spoznamo Boga, sazrimo duhovno, onda postavljamo granice, trudimo se da pravimo mir a ne da se kačimo sa svima. Ljudi su u stanju da se uvrede zbog bilo čega. Neki dođu na službu kod nas i onda nam, nakon službe, napišu email da nam kažu kako su uvređeni jer je služba trajala 10 minuta duže nego što je pisalo na papiru. E znate šta ima kažem: “Ne putujem po svetu da bih žurila. Ovo nije redovna crkvena služba, nego konferencija!“

Uvek ima onih ljudi koji će vam posle ovakve službe posti mailove da vam kažu gde ste sve pogrešili. Neki se čak žale na svetlo koje im je išlo u oči. Pa sedi brate negde drugde, nemoj samo da zvocaš. Ne vrti se svet oko tebe.

Prestanite s glupostima. Danas ljudi ne žele da im se kaže šta da rade. To su ljudi sebični i misle samo na sebe i kako se oni osećaju, ali, ono što mi uvek moramo imati na pameti je šta mi radimo drugima, a ne šta drugi rade nama, da više brinemo o drugima nego o sebi. Tako da Pavle postavlja neke duhovne parametre zrelosti, što u biti ima vrlo smisla!

Prošle nedelje mi je bio rođendan. I dok sam pravila ovu propoved o vređanju, moja najstarija ćerka mi nije ništa kupila za rođendan. Hajd’ što su drugi zaboravili, to me ne zanima, ali moja deca u koju sam ulagala... Nije mi bilo sve jedno. A eto, dok sam spremala ovu propoved borila sam se sa tim da se ne uvredim. To su stvari koje nas promene i povrede. E sad, mogla sam da se naljutim i uvredim, uprskam sve, jer ne možeš imati pomazanje i svađu u istoj vreći. Ne može to tako! Koliko vas je svesno te potrebe da budete pomazani? To je Božije prisustvo. Svet nije najlepše mesto za živeti, zato nam je potrebno Njegovo pomazanje, moramo da ovisimo o Njemu i samo o Njemu. Ja sam samo sluga ovde, ali da nisam pomazana, ljudi bi se uspavali. Ne mogu da se ljutim na muža i svađam sa decom, a da ovde budem pomazana. Moja ćerka je došla sinoć do mene, gledala me začuđeno i rekla: “Mama izvini, zaboravila sam da ti kupim poklon. Izvini, zaboravila sam!“ I sad šta? Moja ćerka ima četvoro dece, spremala ih je na kamp. Ima puno obaveza. Moramo početi da verujemo najbolje u ljudima, a ne najgore. Sebični ljudi se uvrede za sve i svašta, samo zato što su nesigurni. Oni se zbog svega osete odbačenim, ali da se ceo svet pokupi, niko ne bi pomagao da im pomogne jer oni to ne žele. Samo zvocaju i očekuju da se svet vrti oko njih. Ljudi koji nemaju samovrednost, stalno očekuju od drugih da ih potvrđuju, a ako se to ne desi, oni se uvrede. Ako živite sa takvim čovekom, onda znate koliko je teško i zamarajuće pomagati im, ali, ako ste i sami takvi, vama je još teže.

Nemojte se uvrediti zbog istine. Ako ste vi takvi, izvinite. Ja nisam uperila prst u vas nego u problem, zašto ne bi onda promenili to? Idite kući i ispitajte svoja srca, zapitajte se: “Kako izgleda živeti samnom? Da li bih ja volela da živim sa sobom?“

Pre mnogo godina, kad sam tek počinjala službu, mislila sam da su svi loši osim mene. Moj najveći problem je bio moj muž koji ništa nije radio kako treba. Bio je stalno na sportu, nije mi davao komplimente, nije primećivao moj mukotrpni rad sa decom, skuvan ručak, oprano rublje, ništa. Ali, ja nisam primećivala to da me on voli, da je blizak s Bogom, da me ne vara s drugim ženama, da me ne laže, da je dobar sa decom, da me prihvata takvu kakva sam, da se moli za mene i brine za mene. Jednom sam se molila za njega da ga Bog promeni, Dejva. Isterivala sam đavola i vikala na Boga, da se Dejv promeni. Bog je nešto hteo da mi kaže, a ja sam se sve vreme dernjala: promeni Dejva. I onda se Bog usudio da me uznemiri tokom molitve. Bog mi reče:“Džojs, Dejv nije problem!“

- Nego ko? Pitala sam Boga. Neko od dece?

Problem je bio u meni jer sam ja bila nesigurna. Nisam cenila i volela sebe i niko nije mogao da me usreći, jer nisam volela sebe ni malo. Kroz prizmu svega toga sam doživljavala i druge ljude. Ako ne voliš sebe, sve i svašta će te vređati. Zar ne bi bilo lepo da kažete sebi: “Ja izgledam dobro čak i onda kad mi to niko ne kaže!“

Pa i na Isusa su gledali kao na nekog ludaka i njegova familija a bome i učenici. Juda ga je izdao, Petar ga se odrekao a fariseji su sve vreme pokušavali da ga se dočepaju. Nemate vremena da se vređate! Zašto bi ste trošili svoju energiju na tako nešto?

Sinoć mi je Bog rekao: “Kad ljudi urade nešto što te je povredilo, pomisli na to šta su uradili sebi, a ne šta su tebi uradili!“ Ako se neko loše ponaša prema vama, gore se ponaša prema sebi. Bez obzira ko se kako ponaša prema vama, zapamtite da je Bog u kontroli a ne ljudi! Mi moramo prestati da radimo nešto za ljude, sa očekivanjem da će nešto uraditi za uzvrat.

Pre mog rođendana, ćerka me je nazvala i pitala da li bih dala novac za unuka da ode na kamp. Ja sam rekla da i dala joj ček. Idućeg dana je moj rođendan. Ništa. Nema poklona. Nema srećan rođendan. Evo đavola: “Posle svega što si uradila za nju, za tvoju decu, oni ništa?“ E kad se jave takve misli, kažite sebi i đavolu: “Ne pomažem ljudima da bi mi to uzvratili. Pomažem jer Gospod tako kaže!“ Nemamo vremena da se igramo tih glupih igrica. Bog će nam dati nagradu a ne ljudi. Prestanite očekivati od ljudi.

Ovo je velika lekcija. Treba da pomažemo ljudima iz dobrih motiva, ne zato što će nam oni nešto dati. Radi zato što te Duh Sveti vodi to da radiš. Ako to radim s pravim motivom, Bog može dovesti nepoznatu osobu da mi pomogne. Ako to radim s pogrešnim motivima, to vređa Boga.

Efežani 4: 30

Nemojte biti ogorčeni, pazite kako pričate sa ljudima, nemojte ih vređati. Budite osetljivi na tuđe emocije i potrebe. Nemojte se stalno pitati zašto mene neko vređa, nego, da li ja nekog vređam? Pa koliko nas nije ni svesno toga da vređa druge! Ja znam da moja ćerka mene ne bi uvredila, ali eto desilo se. Bila sam opterećena, tata mi je umro, a đavo voli da se onda pojavi kad ste jako zauzeti, a baš vam tog momenta treba blagoslov, a vi ga ne dobijete i onda kukate: “Neću više da budem vratar ili PRIRUČNI PSIHOLOG svima kojima nešto fali. Dokle ću da budem na čiviluku, uvek tu za druge, a nikad niko tu za mene?“

Još jedan krug oko iste planine!

Jedna interesantna stvar u školi Duha Svetog je: “Nema izbacivanja iz škole, nego polažeš jedan te isti test dok ga ne položiš!“

Ljudi se lako vređaju, veruju u najgore pre nego u najbolje, a đavo samo to čeka. Odbacuju Božiji plan jer nisu u stanju da se suoče sa nekim bitnim stvarima ovde. Nervoza čini srce teškim. Nije mudro. Kad nam Bog kaže da nešto ne radimo, a mi radimo, onda smo glupi, a još gluplji kad se žalimo na to. Bog nam kaže da se ne vređamo olako i da ne sledimo emocije nego Njegovu Reč.

Verujem da moramo doneti odluku da se nećemo vređati. To je bitan deo duhovne zrelosti. Možete odlučiti da se nećete vređati. Nek vam bude važnije šta Bog misli o vama, nego šta će ljudi reći o vama. Možete živeti u miru ako to zaista želite.